
Говори се да су ови великаши потомци Ефрема-Ефросина (народно Јеврема), ковача Цара Душана, који се бавио укрштањем разних врста стоке, те је између осталог створио муле и мазге, а посебан акценат је давао на узгајању биволица.
Петкове земље су биле са десне стране Љига и Колубарe, где су Петка, Жупањац, делом и Чибутковица, Ћелије и Анине, о чему такође постоји легенда да је овај град Петко наткрио грањем. Постоји предање да је Петко дошавши пред ушће Љига у Колубару, пронашао напуштен и порушен римски град, где је његове делове наткрио грањем и оспособио за живот. И данас археолози истражујући Анине, као римско насеље из 3. и 4. века нове ере, наилазе на преграђене делове из средњег века, који су по начину градње очито словенски – српски, што се, иако није потврђено, може довести у везу са легендом о племићу Петку.
Марко је господарио десном страном Колубаре лево од Љига до Топлице, где данас живе прави Колубарци. Његово седиште је било у Стрму – данашње Стрмово.

Степан је господарио делом Тамнаве, те је по њему названо Степање, које је док га није поделио пут било исто село са Непричавом, која је то име добила, јер су њени становници заћутали - престали да причају, на вест да је Степан погинуо у Косовском боју.
Евдокија Дока је остала у предању о Докмирској Цркви, али најживље предање је о изградњи цркве у Марковој Цркви, Степању и Петки.
Марко и Степан су полазећи у Косовски бој, оставили новац брату Петку да сагради три истоветне цркве. Петко је рачунајући да се браћа неће вратити саградио цркву у Марковој Цркви, Степању и Петки, с тим што је ова као његова задужбина у Петки била већа. Браћа или бар један од њих вративши се живи, проклели су Петка и његову цркву да никад не пропева, а ту служба није вршена до почетка 20-ог века.